Екскурзија српске допунске школе у Париском региону

Чланак: Јелена Михајловић

И ове године, српска допунска школа у Париском региону организовала је екскурзију. У рано суботње јутро 19. маја, са благословом проте Жељка Симоновића из цркве Свете Петке у Бондију, два пуна аутобуса ведрих ђачких и родитељских лица, отиснула су се ка српском православном манастиру у јужној Бургоњи, где нас је нестрпљиво очекивала мати Ефимија. 

Под будним оком сва четири наставника – Блаженке, Ненада, Љиљане и Јелене, и кристално плавим небом, након вишечасовног пута, стигли смо у живописно сеоце Ишон, које је попут орловског гнезда смештено на узвишењу посутом гранитним стенама, шумама и ливадама. На појединим местима надморска висина достиже и до 684 метра.

​Некада давно, Ишон су походили бројни ходочасници који су из оближњих крајева долазили да се пред моштима Светог Себастијана, а затим и Светог Рока, моле за заштиту од куге. Данас је Ишон, пре свега, место за одмор и рекреацију, познат још и као Бисер Морвана због свог изузетног статуса у Регионалном парку Морван.

​

​На свега стотинак метара од места искрцавања и католичке цркве Светог Рока, у пространом зеленом дворишту манастира Светог Илариона и Светог Јована Дамаскина, срдачно нас је дочекала мати Ефимија, која је већ две године једини представник овог духовног православног и иконописачког центра уписаног у француску културну баштину од 1992. године.

​

Мати Ефимија је, иначе, академски сликар, иконописац и некадашња игуманија манастира Градац у Рашкој области, задужбине Свете Јелене Анжујске, где се између осталог и чувају њене мошти.

Тако је долазак мати Ефимије 2016. године у Ишон додатно утврдио духовну, али и културну и уметничку везу између наше две домовине, Француске и Србије.

Након кратког предаха уз мало послужење на трави, мати нас је провела кроз просторије манастира – дивно осликане византијским фрескама гостопримницу и трпезарију, као и капелицу чији је живопис пленио својом лепотом.

Сазнали смо нешто више о историји манастира основаног 1989. године и његовом зачетнику – француском јеромонаху и иконописцу, оцу Луки Девоазен-Лагарду, као и о престижу његове иконописачке школе и часописа о икони; затим о фрескописању и приказаним библијским сценама, али и о литургијском животу.

​Посебно нам је била упечатљива фреска Успења Пресвете Богородице где је Она приказана као беба у наручју Исуса Христа. 

Деца су помно пратила ово полетно излагање, мада им је пажњу прилично одвлачило блејање оваца са суседне ливаде којима су журно потрчали у сусрет одмах по изласку из капеле. 

​Нешто касније уследила је пријатна шетња сеновитим и вијугавим шумским путем до локалитета Карневал. Овај предео, за који се везују бројне приче и легенде, чувен је по огромним блоковима гранитних стена разбацаних унаоколо, чији изненађујући облици распламсавају машту посматрача. Тако смо ту препознали мамута, псећи нос, ђавољу канџу, сфингу, печурку и још многе друге неочекиване форме. Усхићење је било појачано ширином погледа који се одатле пружао у недоглед.

Време је неумољиво пролазило и наш повратак се ближио. Уживајући у откривању успутне флоре и фауне, лагано смо одшетали назад у манастир, где смо се мало окрепили и купили по који сувенир за ближње. 

​Мати Ефимија нас је, на путу до аутобуса, упутила на католичку цркву Светог Рока из XIV века, која је у XVI и XVII веку била једно од главних упоришта ходочасника у молитвеној борби против куге.

Поверила нам је да је поједини романо-готички елементи католичке цркве у Ишону неодољиво подсећају на цркву манастира Градац. Пажњу нам је привукао један занимљив детаљ – средишњи део олтара заузимала је православна икона Исуса Христа, рад оца Луке, оснивача нашег манастира. 

Благо опрљени сунцем, пријатно исцрпљени и пуни утисака, у касним вечерњим сатима, вратили смо се у Париз. Непрегледни зелени пејзажи и мир Ишона остали су далеко за нама.