Послат групни рад на конкурс Светосавског звонца

Чланак: Блаженка Тривунчић

Прве часове у допунској школи на тему „Мој храст – моје порекло“ одржала сам у октобру 2015. Преда мном су у истој учионици била деца од шест до четрнаест година различитог нивоа говорења српског језика. Замислила сам да уз помоћ презентације и фотографија разговарамо о Растку, његовом значају за српски народ, повезаности имена са значењем речи храст, симболици храста, важности дела у духовном расту, о породици и коренима. 

Свака група имала је задатак да нацрта дрво којим ће представити своје корене и шта их везује за Србију. Суочила сам се са тим да недостају српске речи. Морамо почети од писања имена и презимена ћирилицом, присећања како се зову села и градови у која одлазе, јер је за већину њих реченица „Идем у Србију“ – обухватала све. 

Нацртали су мали ђаци дрвеће, у гранама и крошњама написали имена и породице, а у корењу села и градове. Нашли су се ту, од ученика старијег узраста, мотиви заставе, двоглавог орла, знаменитих имена попут Николе Тесле и Новака Ђоковића.  

Потом смо храбро заронили у језик, писмо, историју, културу, а на основу узраста и ученичких потреба. Индивидуални приступ помогао ми је да свакоме од њих пружим материјал, филм, фотографију, текст на основу кога ће се развијати. Није лако пронаћи меру, прави текст, упознати дете за кратко време и изнаћи ону танану нит која води мотивацији да након целодневног боравка у редовној француској школи долази, пише, чита и учи. Многи од њих прелазе велике раздаљине како би у најближој школи научили српску реч, једном недељно у трајању од три школска часа.

Након скоро три године, конкурс Светосавског звонца „Стопама наших предака“ са темом „Корени“ подстакао ме је да пронађем наше храстове. Сачувала сам их, после четири селидбе. Дошло је време да их довршимо.

Поново су храстови кренули на пут, у српске школе широм Париског региона. Пропутовали су у једној недељи много километара, јер је удаљеност међу групама велика. Ђаци су прелиставали свеске и проналазли шта би могли и желели да напишу или доцртају. Тако су осмишљавали и уписивали све што се радило на часовима, што се читало, певало, рецитовало на приредбама и учило на настави, од породичног стабла, до река, планина, манастира, знаменитих личности и стихова.

Одабрано је шест храстова који су постављени на позадину у бојама српске заставе.

На крају, у обликовању ових радова учествовало је тридесет и осам ученика, делом средњег и претежно старијег узраста.

Дрвеће се ширило, крошње расле, а рад је закључен цитатом са медаљона који је свако од њих понео на светосавској приредби, а који осликава поруку онима који живе ван матице.

Њихова љубав према отаџбини и жеља да о њој уче помогла ми је да истински разумем шта значи расти у туђини. Симболично дрвеће, које је започето пре непуне три године, а довршено сада, указује на значај српских школа у иностранству. Свака научена песма, прочитани текст, изговорена српска реч у допунској школи пронашла је своје место и на радовима, и у дечјој души.